Politika=pravila po kojima živimo

                Ovo je, nažalost, srpska verzija (pre bih rekao verzija bivših jugoslovenskih republika) jedne od čuvenih Ajnštajnovih izreka.

                Navike su čudo, teško se menjaju. Ovaj fenomen postoji kod nas od kraja drugog svetskog rata i toliko nam je ušao u krv, kao da smo zavisni od njega. Kao da, kada bi ova praksa prestala, i kada bi država postala nešto drugo, nešto tipa sevisa svojih građana koji im olakšava zivot umesto da ga komplikuje, kao da bi planeta Zemlja prestala da se okreće. Verovatno se toga vlastodršci i plaše, neke velike katastrofe ili ko zna kakvog zla u slučaju ovako nagle promene, pa zarad zaštite interesa svog naroda u silu Boga održavaju stanje koje se uspešno održava već više od 60 godina.

                Ne kažem da nije bilo želje da se to promeni. Bilo je želje, bilo je pokušaja, bilo je entuzijasta koji su hteli da uvedu ovu promenu, i ovo društvo ih je , uglavnom, gledalo kao disidente. Tako su prethodno bili prikazani javnosti, uprljani blatom koje je proizvodilo toliku mržnju prema njima od strane naroda, da bi, jednostavno, narod bio zahvalan, ne znam kome, ukoliko, bi takvi ljudi, prosto, nestali sa javne scene. Još ukoliko bi bili uspešni u bilo kojoj oblasti delovanja u životu, pa to tek ne može da se oprosti.

                Poslednji pokušaj promene sistema znamo kako je završen 2003. godine. Od tada je nastavljeno po starom i to se uspešno održava do današnjih dana. I ako živimo u 21 veku, i ako znamo praksu evropskih država kojima želimo da se pridružimo uskoro, mi i dalje ljubomorno črvamo naše nasleđe, praksu koja nam je kroz istoriju pokazala svoje lice i čije plodove konzumiramo već nekoliko generacija.

                Nama ne smetaju divlje deponije pored puteva, ne smeta nam to što su one u ovom sistemu nerešiv problem stanovnika naseljenih mesta jer  po našem zakonu one ne smeju da postoje i zbog toga niko nije nadležan za ovaj problem. Ne smeta nam ni to što, već nekoliko godina unazad, protivgradna odbrana u našoj zemlji praktično ne postoji, pa sve više poljoprivrednika ne ubira letinu već to čini grad ili neka druga vremenska nepogoda. Ne smeta nam ni to što ako vas neko opljačka, a taj iznos je manji od 15.000 dinara, policajac će vam se smejati ako to prijavite. (čuo sam da je taj iznos smanjen na 5.000, ali ni tu ne vidim logiku, ako ne sme da se krade, onda ne sme da se krade).Da ne nabrajam dalje. Puno je nelogičnosti, puno je stvari koje bi mogli promeniti samo voljom i sa par redova zakona.

                Ne moramo prvo da menjamo sebe, to je toliko ofucana fraza koju političari često koriste i koja mi se smučila. Narod je sebe menjao već nebrojeno puta, mislim da smo prošli sva agregatna stanja privikavajući se na različite priče istih likova samo u poslednjih 25 godina. Mi moramo da promenimo Vas, političku elitu koja je na vrhu, da li kroz vlast ili opoziciju, političare koji se ponašaju kao vojnici partije (i ova fraza mi se ne sviđa, ali kako da ih nazovem). Vi morate da se menjate, da počnete da razmišljate i da se ponašate drugačije. Morate shvatiti da država postoji zbog naroda a ne narod zbog države, zaboravite ono što piše u naslovu.

                Ovaj narod je zbog takvog ponašanja izgubio dostojanstvo, počeo je da umire, sve nas je manje i manje, život se sveo na puko preživljavanje. Treba da vas je sramota, treba da vas je sramota sve koji ste bili u prilici da sprečite da dođe do ovoga a niste prstom mrdnuli da se to desi. Ovde se ne radi o različitim političkim ideologijama, ovde je u pitanju interes našeg naroda, naše države, ovo je pitanje opstanka. Niko nema pravo da ima opravdanje za belu kugu, za gladne, za masovno napuštanje zemlje.

                U redu je, treba različito da mislimo, ali mislim da oko ovog poslednjeg moramo  da se složimo i da se dozovemo pameti. Kada neko vrši vlast mora da radi u interesu gradjana i to je jedina formula za uspeh ove države, stranačke razlike se moraju ostaviti po strani i da se koriste samo u izbornim kampanjama.

                Savetujem političarima da probaju sledeće, odredite prioritete u svojim sredinama i krenite u njihovo rešavanje, nemojte razmišljati o tome kojoj stranci komšija pripada, videćete, biće bolje i vama.

Živela Srbija!

Jedna od stvari koju naša država shvata veoma neozbiljno, bez obzira na mogućnosti i korist koju bi ljudi, pogotovo ljudi na selima, videli veoma brzo po sprovođenju iste. Po našem Zakonu o lokalnoj samoupravi u članu 18. se kaže da opština može biti osnovana na teritorijalnoj jedinici koja ima najmanje 10.000 stanovnika. Srbija ide ka Evropskoj uniji već više od deset godina, nije mi jasno zašto u ovom slučaju na primenimo evropski model, gde je svako selo opština. 

Kod nas još uvek postoje Mesne zajednice, koje naš zakon ne prepoznaje kao jedinice lokalne samouprave i koje više nemaju nikakve nadležnosti i ima sve manje logike i potrebe za njihovim postojanjem jer im se sakodnevno smanjuje oblast delovanja. Mesne zajednice su se svele na mesto gde građani nezadovoljni radom opštinske administracije i komunalnih službi mogu da dođu i kritikuju rad bilo koje službe, kako bi imali gde da se isprazne.  Mesne zajednice više ne mogu da raspolažu nikakvim sredstvima na tekućem računu, ne mogu da konkurišu na konkurse za sredstva koja su im potrebna, to u njihovo ime radi opština kojoj pripadaju ili grad. U ovom slučaju u praksi imamo situaciju da ukoliko opština, kao svoj prioritet, ne vidi ono što je potrebno nekoj Mesnoj zajednici, naravno da neće poslati konkursnu dokumentaciju. Takođe, tu je stari srpski problem, ukoliko je vladajuća garnitura u opštini razlićita od one u Mesnoj zajednici, na tu Mesnu zajednicu se gleda kao na neprijatelja I sve se čini da se na teitoriji tog sela ništa ne uradi. Ne gleda se interes građana, ne misli se o ljudima koji tu treba da žive I o tome da je I njima potreban I asfalt I kanalizacija I ulićna rasveta.

Najveći  problem je u velikim opštinama, razuđenim opštinama u čiji sastav ulazi mnogo sela. Jedna od takvih je I opština Zrenjanin, odnosno grad Zrenjanin. U sastav grada Zrenjanina ulazi 22 sela, jedno od tih sela je Čenta u kojoj ja živim. Udaljena je od Zrenjanina 35km I pripada mu samo administrativno. Sva aktivnost stanovnika Čente usmerena je ka Beogradu, koji je na samo 30km udaljenosti I ka kojem ima I liniju gradskog prevoza. Pre par meseci započeli smo raspravu na facebook-u u okviru jedne grupe koja se tiče lokalne zrenjaninske politike. Kada je jedan učesnik rasprave rekao da bi trebalo poboljšati vezu sela iz Zrenjaninske opštine ka gradu Zrenjaninu, tad sam se uključio u raspravu. Za neka sela je to verovatno potrebno, I to je u redu, ali za Čentu sigurno nije. Na svakih 45 minuta kroz Čentu prolaze međugradski autobusi Beograd-Zrenjanin, plus na svakih sat vremena imamo GSP 109 za Beograd. Šta če meni pojaćanje autobuskih linija, nema potrebe, ali treba mi nešto drugo.

 E, u tome problem , sela niko ne pita šta im je potrebno I nemaju mehanizam da ostvare sopstvene potrebe. Nikome ne treba neki staatelj da bi ga vukli za rukav kada im je nešto potrebno. Suština je omogućiti ljudima na lokalu da se bore za interese sopstvenog sela, mesta, naselja, da sami određuju prioritete I rešavaju sopstvene probleme. Ne vredi više da ljudi sa sela čekaju da im neko drugi asvaltira ulice, pravi kanalizaciju ili bilo šta drugo od kapitalnih stvari jer će to dugo, dugo ćekati.

Rešenje je u decentralizaciji. Nema potrebe čekati da nam je Evropa nametne kao obavezu, sprovedimo decentralizaciju zbog nas samih, prvenstveno zbog unapređenja kvaliteta života na selima.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Država postoji zbog stranaka a ne stranke zbog države
• Decentralizacija

• Politika [1]
• Generalna [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom